HR - Ljudski Resursi - Srbija

Naši radnici zamenjuju hrvatske, a kod nas dolaze Indijci i Turci

Oglasi su puni poziva hrvatskih i crnogorskih ugostiteljskih objekata i hotela, nude se velike plate i dobri uslovi. S druge strane, domaći poslodavci u turizmu već godinama suočeni sa nedostatkom radnika zaposlene traže među državljanima Indije, Bangladeša i Turske, pokušavajući da popune prazna radna mesta.

Iz Udruženja „Hores” su više puta upozoravali da je ugostiteljska industrija nedostatak radne snage nadomestila delom radnicima iz dalekih zemalja koji ne mogu da odgovore zahtevima tržišta hotelske i ugostiteljske industrije.

Procena je da tokom aprila i maja Srbiju svake godine napusti 3.000–5.000 kvalifikovanih kuvara i konobara, što ugostiteljsku industriju Srbije ostavlja bez preko potrebne radne snage tokom letnje sezone.

Ivan Vitorović, potpredsednik Upravnog odbora „Horesa”, kaže za „Politiku” da je borba za radnike već globalan problem, ali da je zbog pojednostavljenog dobijanja radnih dozvola posebno izražena među bivšim jugoslovenskim zemljama i Evropskoj uniji.

– Radnici iz Hrvatske, koja nam je tu glavna konkurencija, odlaze u zapadnu Evropu, a naši radnici popunjavaju njihova mesta, najviše u sezoni kada je i najveća potreba za njima. Potražnja za našim radnicima je takva jer nema jezičke barijere, isto smo podneblje, nema kulturoloških razlika – kaže Vitorović.

„Hores” je, objašnjava on, više puta upozoravao na ovaj problem i već se sporadično u medijima pojavljuju podaci da će se ipak ići na pojednostavljivanje procedura za prijavljivanje sezonskih radnika.

– Juče sam čuo tu vest, ali ne i zvanično. Bilo bi mnogo lakše da se ugostiteljima omogući da elektronski prijavljuju sezonsku radnu snagu. To bi normalizovalo tržište radne snage, a bilo bi važno i zbog bezbednosti i produktivnosti. Drugi zahtev je legalizacija napojnice i njeno uvođenje u tokove novca kako je to regulisano u Evropskoj uniji, a treći smanjenje stope PDV-a na pansion, hranu i bezalkoholna pića, jer smo tu nepovoljniji u odnosu na druge – kaže on.

Na pitanje odakle Srbija angažuje radnu snagu kada domaći radnici odlaze, on objašnjava da je to okruženje, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, a onda i iz Indije, Nepala i Turske, dok „Open Balkan” nije u tom smislu zaživeo i nema radnika iz Albanije i Makedonije. Kada je reč o zaradama, domaći ugostitelji kažu da je teško dati paušalnu ocenu, ali da plate u Hrvatskoj i Crnoj Gori nisu baš tolike kako se predstavlja u medijima. Radi se, kažu, svih sedam dana u nedelji, često i duple smene, dok je broj radnih sati za oko 50 odsto veći nego kod nas.

U hotelskim grupacijama, konkretno, za petodnevno radno vreme i smenu od osam sati, plata je za četvrtinu veća nego u Srbiji u zavisnosti od pozicije radnika.

– I kod nas se plaćaju prekovremeni sati, kod korektnih poslodavaca može da se takođe zaradi više, ali je malo radnika koji bi, recimo, ovde radili duplu smenu za veću platu. Ipak, velika je ponuda posla i za dobre radnike se uvek nađe mesto. Zato oni odlaze u sezoni i onda opet nađu pozicije u Srbiji kada se leto završi – kaže jedan naš sagovornik iz hotelske industrije.

– Kod nas najviše nedostaju pomoćni kuvari, konobari i sobarice. Konobar u Srbiji u hotelu, za pet radnih dana u nedelji i osmočasovno radno vreme, sa 25 dana odmora godišnje može da zaradi između 75.000 i 90.000 dinara – kaže on i napominje da bi u Crnoj Gori zaradio malo više uz 50 odsto više radnih sati.